Читави серијали из Вијетнамског рата, који је познат по агресији најмоћније земље према једној од најсиромашнијих, преко неке друге естетске димензије, имају задатак да представе мучеништво америчких војника и трагедију једне генерације.
Никада нећете видети филм који долази из Холивуда, а који описује слободарски дух Вијетконговаца. Политички обрачуни унутар Америке су једно, и они су идеализовани, а слика о онима које су прашили напалм бомбама је увек иста. Они су увек мали, ружни, зрикави и смушени, док је амерички војник савршени бели човек који није крив што се ту нашао. Он и поред тога никада неће довести у питање да ли воли своју земљу, па и по цену живота.
Када се врши преиспитивање америчких злочина, прави пример је филм Жртве рата у коме се открива бруталност америчких војника, али се у центар збивања поставља хуманост једног од њих који је опет оним мајсторским обрасцем Холивуда парадигма америчког војника. И често у улози бруталника наступају ликови који имају презимена: Перез, Гонзалес или Санчез.
Са друге стране, и поред великог отпора, филм се завршава тако што злочинци доспевају до суда, што би требало да нас убеди у правичност америчке цивилизације. Реалност је сасвим другачија. За 70 интервенција америчке војске, након 2. Светског рата, нико никада није завршио на стубу правде.
Колико год изгледало чудно, да Холивуд својим мајсторским преобликовањем реалности преко позадинских слојева изграђује парадигму друштва која је заснована на објективном виђењу света, нема државе у којој није холивудизација културе посејала своје семе.
Рамбо је на почетку серијала жртва америчког система, јунак кога прогоне као животињу, али касније он завршава као спасилац света од опаких руских тенкова. У једном делу из тог серијала Рамбо спашава америчке држављане тако што брутално убија зликовце из Бурме. Као оправдање за такав чин, он им објашњава њихову суровост и представља их као парадигму за негативце. И поред тога, они се буне против Рамба, јер не могу да прихвате насиље и убиство. Све ово се чита као парадигма америчког белог поштеног и цивилизованог човека.
На сличан начин почиње и серијал о Рокију, као човеку коме се остварује амерички сан, упорношћу, љубављу према ближњима и беспрекорној вољи да оствари циљ. Касније, он завршава као усамљени осветник и покорава цео Совјетски савез.
Све то може да се тумачи као последица вишедеценијског хладног рата, а филмови такве врсте као производ антагонизма према конкурентима у освајању света.
Дакле, иако је Холивуд рај за слободу уметничког изражавања, он је успоставио парадигму о белом америчком човеку, савршеној цивилизацији, савршеној породици, потрошачком друштву и њиховој праведности.
Та холивудизација културе на нашим просторима виђена је у филму Анџелине Џоли и готово да је расистичка. У једном филму рат у Југославији почиње у Сарајеву убиством хрватског свата од стране Србина.
У недавној кампањи за председника Америке, читаве колоне Хилари Клинтон обрушиле су се на лик Меланије Трамп, на њену обнаженост, плагијаторство у говорима и тај варалачки поступак представили као нешто што долази из спољашњег света, у овом случају из словенске културе.
То што смо пре тога видели како се Хилари Клинтон радује черечењу Гадафија и нечијој смрти као да многе није потресло. Нарочито демократе.
Али, пре тога је успостављена једнакост између Хитлера и Гадафија, опет холивудизацијом културе, па отуда и не чуди ова саблазан.
Нема коментара:
Постави коментар