КУСТУРИЦА И ДОСТОЈЕВСКИ

Ако сте уметник, учинићете све, продаћете душу ђаволу."

Занимљиво би било видети филмску адаптицију неког дела Достојевског у режији Емира Кустурице, јер је и сам Достојевски сматрао „да једна идеја никада не може бити изражена у форми која јој не одговара" и да је приликом прераде важно „сачувати основну мисао при потпуној измени сижеа".[1]

Достојевски није веровао у успешност преласка књижевних дела у други медијум. Да је којим случајем доживео стварање филмске уметности, вероватно, био би изненађен чињеницом да су његова књижевна дела једна од најчешћих која су се адаптирала за нови медиј.

Кустурица је неколико пута пропагирао своју замисао да адаптира најпознатија књижевна дела Андрића, Достојевског и Маркеса, али остало је само на тој идеји. Вероватно је остало на томе, због страха, да ће упуштање у реализовање великих подухвата екранизације познатих дела бити велики филмски промашај због њихове тежине и структуре. Та његова жеља проистекла је из велике љубави према књижевности, и светски признатим писцима, које је током свог живота ишчитавао. Руска књижевност је несумњиво његова редовна инспирација. Иако до сада те велике пројекте није реализовао, у његовим досадашњим филмовима присутан је утицај поетике и филозофије, пре свега Достојевског. Још увек постоји замисао да се сними филм по чувеном роману Злочин и казна који би испитао савременог Раскољникова редитеља, а сиже би се састојао у наговору богатог човека да му убије жену; за узврат он би добио новац са којим би могао да сними филм. Проблем представља постмодерна уметност која није заинтересована да црпи такве мотиве и претаче их у неко дело. „Како објаснити дилему Раскољникова убити – не убити ако телевизија по цео дан приказује лешеве на које нико не обраћа пажњу",[2] објаснио је Кустурица. Кустурица разлику између књижевности и филмске уметности, између писца и редитеља, објашњава различитим поступком стварања. Писац је индивидуални стваралац који ствара своје дело у часовима интиме, редитељ пак ствара са другим људима, није у позицији индивидуалног синеасте. На проблем губитка везе између филма и литературе указују поједини критичари. Проблем представља и тзв. нестајање филма-романа у српској кинематографији, али не у смислу филмске адаптације, како запажа Срђан Вучинић, „већ у смислу романескних квалитета који красе наше врхунске филмове".[3] Поред филма Три Александра Петровића, Окупације у 26 слика Лордана Зафрановића он наводи филм Отац на службеном путу као траг у нашој свести „раван пуноћи утиска који остављају неки од најбољих романа српског (или хрватског) језика тог времена."[4] И друга значајна Кустуричина остварења садрже ову супстанцу романескног, вероватно, у свом стварању несвесно украшена литерарним утицајима.

Кустуричина најчвршћа веза са Достојевским јесте у насловљеном лајт мотиву који је преузет из једног интервјуа. „Уметник пролази кроз разна чистилишта и контроверзе правећи уметничко дело. Достојевски је плаћан по табаку папира, а истовремено је губио новце у Бадену Бадену. Те странице су морале да имају своје упориште у његовим контроверзама, у његовим борбама са ђаволима и чудима, где између црног и белог, доброте и зла, постоји његова осећајност која то може да мери, и онда да у тој форми целовитости покуша да своју аутентичну реакцију на то исприча. Утолико моја реакција у том интервјуу била је на ту идеју, да човек пролази кроз разна искушења и чуда, и осети биполарност људског живота у самоме себи".[5] Баден Баден је, осим места у којем је Достојевски губио на коцки велику количину новца, био и извориште сукоба са Тургењевим. „То је био идејни спор са Тургењевим о Русији и Европи, који је изазвао прекид њихових односа за дуги низ година".[6] Сукоб се везује за роман Дим у којем је Тургењев промовисао западњаштво и негирао националне идеје славјанофилства и почве. Са овим сукобом може се поистоветити и спор Абулаха Сидрана и Кустурице по питању тумачења ратних сукоба на простору бивше Југославије.

„Све што се не ради свесно налази се пројектовано у несвесном, и ви тога не можете бити свесни у садашњости, а исто тако не можете ни да му одолите".[7]

Кустурица константно прати судбине малих и обичних људи који су жртве великих историјских и социјалних потреса. „Кустурица слави маргиналност и непрекидно се ставља на страну понижених и увређених"[8] што претпоставља велики уметнички утицај Достојевског на њега. У романима Достојевског „етички негативни ликови нису примери за начин како не ваља живети, него су они редовно животнији, па чак и прикладнији за неку врсту идентификације, од позитивних ликова."[9]  Ту се , пре свега, мисли на дубину решења која нам нуде јунаци који се налазе на нижој етичкој лествици. Читав тај сет ликова налази се и у Кустуричиним филмовима и они претпостављају јунака-идеолога који јесте у јакој корелацији са идеологом код Достојевског.[10] (Идеја о хипнози, комунизму, слободном лету итд.). У првим приповеткама Достојевског видимо слику градске сиротиње и у њима он одаје симпатије према страдалницима. То су становници квартова са напрегнутим животом, пуни илузија, влажни, мрачни сутурени, собе које прокишњавају. Исмејавање романтичног идеализма у Записима из поџемља је исто што и преиспитивање америчког сна у Аризони. Попут руских класика, Кустурица има развијено редитељско чуло будног посматрача који прикупља најситније изразе лица, уста и очију, хвата најситније нијансе мисли и осећања и из живота их претаче у филм. Достојевски свог познаника, царинског чиновника, уводи у литературу преко Мармеладова. Кустурица са собног зида преноси мотив месечарења на филм, којег није било у сценарију. Фјодорова љубав, Марија Димитријевна, потресна је слика Настасје Филиповне из Идиота. Патријархалну атмосферу из свог дома Кустурица уводи у неке од својих филмова, нарочито лик свога оца. Свог деду из живота у филм Кустурица уводи преко Музамера у Оцу итд.

Могућу идентификацију ликова код Достојевског и јунака Кустуричиних филмова можемо да пронађемо у безграничној патњи због мучног раздвајања осећања; у фабули романа Достојевског приметни су контрасти порока и врлина, „широко су захваћене теме интелектуалаца кметског порекла, људи из нижих слојева друштва, властелинских оркестара и спахијских уметника."[11] Многогласје, карактеристично за Достојевског, примећујемо код Кустурице у разноликости живота и сложености људских доживљаја. Такође, Кустуричини јунаци склони су да се емотивно вежу за особе које су прилично старије или млађе од њих; Лука-Сабаха; Аксел-Елејн; Црни-Наталија; Деда-учитељица; Дино-Доли Бел. У раном периоду код Достојевског, у роману Газдарица, код Мурина се разбуктава страст према млађој пасторки Катарини. Настасја Филиповна из Идиота постаје предмет животних разонода старијег богаташа Тоцког. Карактеристични су љубавни троуглови и јунаци не припадају увек само једном човеку или жени. Унутрашња драма детета у Њеточки Незвановој је исто што и Маликова унутрашња породична драма.

Промашена самоубиства, о којима смо писали, као чест мотив код Кустурице, сасвим случајно се поклапају са промашеним самоубиством Иполита из Идиота. „Достојевског самоубиство занима више него први смртни грех, убиство, те је самоубица на страницама дела Достојевског више него убица. У свим његовим главним романима неизоставно неко себе убија, или покушава да убије".[12] Код Кустурице, такође, самоубице доминирају у односу на оне који убијају из страсти. Код Кустурице, ипак, на крају само Грејс из Аризоне и Иван из   Подземља конкретизују своју тежњу ка суициду.

Кнез Мишкин из Идиота је „рајска димензија бивства… у коме се, живећи у некој непојмљивој осмози, сустичу стварност и немогућност раја".[13] Он је синтеза генијалности и хендикепа, онога што Кустурица пропагира у својим филмовима. Он је полусиромах и болесник, а истовремено одушевљава породицу Јепанчин својим ванредно лепим рукописом. Он поседује велики таленат у процени људи и нека је врста пророка. Још на почетку романа погађа Рогожинов карактер и пророкује убиство Настасије.

Злочин и казна је филозофски роман на криминалној основи, али и психолошки роман. Дом за вешање је филм о „немогућности етничких мањина да се извуку из свог положаја".[14] Оба уметничка дела су романи о људској патњи и саучесништво њихових стваралаца у њима. „Свако доба трага за својим Раскољниковом".[15] Перхан носи дух Раскољникова јер је у дилеми како да победи страшно чудовиште оличено у злу, а да остане чисте душе. У обојици се одвија снажна унутрашња борба са савешћу и борба против веома моћног противника. На крају, обојица схватају да је то немогуће, па Перхан у тренуцима своје моралне пропасти кључ види у освети, Раскољников, убиство зеленашице види као поклон свој патњи људској. Покретач тог беса и катарзе код Раскољникова је Соња са Коногардијског булевара и сестра Дуња, код Перхана болесна сестра Данира, анимозитет и одвратност од стране Азрине мајке Руже која истиче његово сиромаштво, а ниподаштава врлине, и жеља за опстанком и егзистенцијалним препородом. Један је сиромашни образовани студент из провинције, други је сиромашни необразовани Циганин из предграђа Сарајева, а оно што их спаја је неславни епитет који разара њихова бића. Перхан наслућује као и Раскољников, који у Соњичином удесу види будућност своје сестре Дуње и њене удаје за Лужина. Перхан је потресен сценом у којој се припадници Ахмедове банде сладе Циганчицом. У трошном аутобусу његове мисли лете ка болесној сестри Данири. Град монструм који разара Раскољникова је град монструм у Завету са којим се суочава рурални менталитет. Социјални фактори који су Соњу из Злочина и казне одвели у проституцију прете и Јасни из Завета која нема заштиту у виду очинске фигуре и чија се мајка такође бави проституцијом.[16] Перханова идеја је идеја освете и како смо рекли, апсолутно је некористољубива. Убиством Ахмеда он не наслеђује његово богатство нити наслеђује његов разрађен посао у свету криминала. И Раскољников убиством само решава мисао. „… Идејност и некористољубивост су синоними".[17] Михаил Бахтин примећује да  „Достојевски, попут Гетеовог Прометеја, не ствара неме робове ( као Зевс), већ слободне људе, кадре да стану поред свог творца, да се не сложе са њим, па чак и да се побуне против њега".[18]

Михаил Бахтин наводи специфичне одлике књижевних жанрова у области озбиљно-смешног. Ти жанрови уједињени су дубоком везом са карневалским фолклором и прожети „карневалским осећањем света"[19]. У карневалским тоновима, на рођендану Настасије Филиповне из Идиота, када јунаци треба да исповедају свој најлошији поступак у животу,[20] сасвим случајно проналазимо сличност са малим играма на рођендану Елејн из Аризоне у којима јунаци исповедају своју историју суицидалних снова. Бахтин, приближавајући се Достојевском, издваја два жанра из ове области: сократски дијалог и менипску сатиру, односно „менипеју"[21]. Менипеја је слободна у маштовитој инспирацији и фантастици, јунаци се дижу у небо, силазе у поџемни свет, долазе у изузетне животне ситуације. Она је спој слободне фантастике, симболике и мистично религиозног елемента са екстремним и грубим натурализмом друштвеног поџемља, приказују се морално-психичка човекова стања, необуздано маштање, необични снови, страсти и самоубиства и пуна је оштрих контраста и оксиморона као и социјалне утопије. „Ове одлике менипеје примећујемо код Достојевског", напомиње Бахтин.[22]

Када се говори о жанровским карактеристикама Кустуричиних филмова они се пре било какве класификације деле на ране и касне, а затим у зависности од врсте филмске критике сврставају у породичне драме, ратне филмове, мелодраме, слепстик комедије и др. Слободно можемо рећи да свеукупно његово стваралаштво прожима карневалски осећај света и да Кустурица од сваког филма прави нешто што је само њему својствено филм-менипеју, а филм-менипеја у сваком смислу еквивалентан је књижевном стваралаштву Достојевског.

_______________________________________________________________

(1) У: Владимир Коларић, Естетика преображавања као основ естетичких схватања Ф.М. Достојевског, Зборник Матице српске за славистику, (82), 7-18.

(2) Кустурица најавио снимање филма о Достојевском у Русији, Дневне новине Блиц, од 20.07.2011. год. На: 
https://www.blic.rs/kultura/vesti/kusturica-najavio-snimanje-filma-o-dostojevskom-u-rusiji/7y2p1c5

(3) Срђан Вучинић, Рађање кентаура, стр. 38

(4) Исто, стр. 38

(5) Емисија Агапе, Емир Кустурица и Владета Јеротић- Стваралаштво, Студио Б, 2011.

Кустурица говори да се његова изјава односила на пактирање са ђаволом у време када је снимао филм Отац на службеном путу.

(6) Леонид П. Гросман, Достојевски, Српска књижевна задруга, Београд, 1974. стр. 381.

(7) Жан Марк Буино, Мала књига о Емиру Кустурици, стр. 67.

(8) Горан Гоцић, Емир Кустурица:Култ маргине, СКЦ, Београд, стр. 22

(9) Леонид П. Гросман, Наведена књига, стр. 120.

(10) „Сви главни јунаци Достојевског, као људи идеје, апсолутно су некористољубиви уколико је идеја стварно загосподарила дубинским језгром њихове личности… ( њима нису потребни милиони, њима је потребно да реше мисао)… У том смислу су апсолутно некористољубиви и Раскољников, који је убио и опљачкао старицу зеленашицу, и проститутка Соња, и саучесник у убиству свога оца― Иван; апсолутно је некористољубива и идеја „ младића"― да постане Ротшилд." Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, ЗЕПТЕР БООК ЊОРЛД, Београд, стр. 83.

(11) Миливој Солар, Сувремена свјетска књижевност, Школска књига, Загреб, 1997, стр. 108.

(12) Данило Кабић, Читање Достојевског: самоубиство, Академска књига, Нови Сад, стр. 33.

(13) Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 61

(14) Жан Марк Буино, Мала књига о Емиру Кустурици, Калеком – Ле мрак, Београд, стр. 6.

(15) Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 121

(16) Алкохолизам родитеља, немаштина, рани губитак мајке, очев други брак, оскудно образовање, незапосленост и упоредо са тим незасита јурњава за младим телом у великим капиталистичким центрима, са подводачима у јазбинама-то су главни разлози бујања проституције. Уметничка проницљивост Достојевског без грешке је уочила ове социјалне факторе и помоћу њих одредила биографију Соње Мармеладове. Леонид П. Гросман, Наведена књига, стр. 339-340.

(17) Михаил Бахтин, Наведена књига, стр. 83

(18) Исто, стр.8

(19) „Карневал- то је представљање без рампе и без поделе на извођаче и гледаоце. У карневалу су сви активни учесници, сви суделују у карневалској игри. Карневал нико не посматра, нити, строго говорећи, неко представља. У њему се живи, живи се по његовим законима, док ти закони важе, то јест живи се карневалским животом. А карневалски живот јесте живот који је скренуо из уобичајене колотечине, то је, у извесној мери, – живот окренут наопачке-, -свет с друге стране- ( – монде à ľенверс-). ". Исто, стр. 116.

(20) Фјодор Михајлович Достојевски, Идиот- књига прва, Империја књига, Крагујевац, 2010. стр. 167

(21) Михаил Бахтин, Наведена књига, стр. 102-113

(22) Исто, стр. 115.