ПЕСНИЧКА БАРКА ИВАНА
НОВЧИЋА
Инициравши одређено време насловном синтагмом После потопа песник Иван Новчић одлучио је да читаоцу понуди хронос своје збирке као једну од важнијих референци и карактеристика онога о чему пева.
Метафоричким и симболичким насловом како књиге тако и насловне песме, Новчић „потопом“ одређује и топос – „тамо“ где „боље да умрли смо“, „у јазбини некој“, јер „тамо“ лудница је из које се побегло. Но иста лудница „и овде нас чека“ што значи да се није много одмакло и да овај овде Арарат није острво спаса већ „споменик на којем“ лирског ја још увек „нема“, али они који су уписани знају разлогvстрадања: Уби нас неправда.
Потопом је, дакле, одређено место и време страдања, наше скорашње време из којег су преживела тела субјеката, „каљавих од муља“, опрана шмрком крви наместо водом. Из једног потопа ушло се у други и Новчићева збиркаvпесама управо то и приказује – како изгледа овајvсавремени потоп – и – зашто је до њега дошло или које су то тачке иницијације потопа, стубови потопа једног друштва.
Збирка је отворена песмом „О писању“ и садржи шест циклуса у којима ће се преплитати две стварности, „српско“ робовање и огољавање књижевне сцене. Отуда је лирски субјекат у песми „О писању“ представљен читаоцу као онај који је прозрео „песнике из провинције / пропале јебиветре / у машнама од свиле“ и направио еволутивни корак ка књижевности и уметности који је резултирао „својом библиотеком“ „са строжим погледом на свет“.
Та библиотека унутрашњи је свет лирског ја које се налази у стању прегнантног (само)преиспитивања. У првој, уводној песми, која је нека врста пролога ове збирке, оставићемо песничко ја да чека речи „као сељак што уређује свој врт / чекајући цео дан кишу“. Отуда ће његов глас у свим осталим песмама ићи до сажимања равни комуникације и кратких карактеризација онога који исписује ову књигу, онога чија „Инспирација“ има везе са „утварама“, са измишљеним светом у којем једни продају шишарке за орахе, а други маховину за вуну – са светом илузије.
За основно начело своје збирке Иван Новчић поставља стих-памфлет: „Не читам оне који су бољи песници него људи.“, постављајући на тај начин етички ентитет књиге као кодекс и заклетву над продатом речју. Издати поезију и писање за песника је равно издаји човечности или домовине. Или, тачније, песник подсећа да је много оних „са бритким пером“ чији су стомаци међу утварама, међу онима који продају маглу, а наплаћују туђом крвљу.
Стога не чуди што ће нас већ у другом циклусу дочекати иронизација стварности и књижевности, песма „Башта смрдљиве боје“ у којој „зној и униформа“ врхуне као речи-бодежи, као утваре једне ноћне море која не престаје.
Песнички лик овог циклуса аналоган је „Сувишном човеку“ чија „Анатомија“ стоји између јаве и сна и која је подвргнута духовном мучењу –„ексере ми из песме чупа / онесвешћеног ме освешћују / заблуделог причешћују / уснулог разбуђују“ –песничко ја овде нема тело већ само унутрашње биће које осећа и саосећа са савременом употребом човека повлачећи се у тишину „јер речи су узалудне / у времену хуља и лошег вина“.
На ћутање, на „минуте тишине“ нагони смрт која је човеку за вратом о чему сведоче и комшиница која умире од рака и дечак Слободан Стојановић који се вратио по свог пса, а постао жртва човеколиких звери. Самим тим, када и ми занемимо читајући ове стихове долазимо до спознања – „не бити њихов свет, поезија је“ – и то је основна порука ове збирке. Стиче се утисак, збирке исписане једним болним криком затвореним у ћутање. Тачније, ћутање је лајтмотив и оквир ове књиге, јер је контекст лирског ја из којег и у којем читамо о нашој стварности. У том смислу врхуне песме трећег циклуса у којима се опора реалност донекле приказује кроз иронизацију новинарског рапорта. Неким од ових песама („Мигранти“, „Запис из Смедерева“, „Новинари“) конкретизована је српска свакодневица у којој је етика замењена апологијом, јер овде „исте вране гракћу вековима“ како то песник Новчић каже у песми „Политика и поезија“.
Лирско „ми“ ове поезије најбоље је дефинисано песмом „Повратници“ која сведочи о губитку наде, о парадоксалној ситуацији у којој се налазимо:
Кад нас је походио мир,
тек тада је почео рат.
Када смо заокружили границе,
тек тада су нестале линије.
Када смо одахнули,
тек тада је почела тескоба
Кадa је почело да нас нема,
тек тада смо сазнали да нас има.
А зло је
и у нама
и у њима.
Шести циклус ове збирке само наизглед излази из оквирне теме књиге, јер се јавља мотив жене и сагледавања њеног лика и лика односа мушкарца и жене у овој и оваквој стварности кроз иронизацију њеног положаја заснованог на приказивању правог лица нашег саркастичног и заблуделог малог друштва
у којем је ратове због лепе Јелене под Тројом (светска култура) заменио мали трећи светски рат због певачице, „српске мајке“,која је ушла у читанке.
Какав је лик српских мајки од када је света и века, знају само њихови синови који су страдали у протеклим ратовима: ко су мајке Југовића, Обилића, ко су Милице, Стојанке Кнежопољке, „мајке храброст“, ко су оне, још памти литература у коју се, питање је чијом вољом и с којим правом, уселила ововремена „елита српска“.
Збирка песама После потопа затвара се саветима младом писцу и младом човеку, пошто му је претходно предочена стварност у којој живи, тачније све оно што он о својој стварности зна, али овако дефинисана и сложена у строфама, она је преиначена у свој контраст, у барку спаса, јер усмерава прст на оно што је лоше и што је рана овог нашег друштва.
Књижевник Иван Новчић тренутно брани неколико фронтова наше књижевности: есејистику, прозу и поезију. Овом збирком потврђује своју ревност у књижевности и приказује себе као још једног од наших важнијих књижевника средње генерације остајући својим стихом оригиналан у сваком погледу, а са друге стране придружујући се својој генерацији у доменима преиспитивања стварности и српског књижевног и културног идентитета.
Преузмите књигу (пдф документ)
https://www.krug.rs/vesti/kultura/3941-pesnicka-barka-ivana-novcica.html
http://sloven.org.rs/srb/?p=13663
