ТРАГЕДИЈА ПРАВЕДНИКА У ФИЛМОВИМА ЖИВКА НИКОЛИЋА

.

ТРАГЕДИЈА ПРАВЕДНИКА У ФИЛМОВИМА ЖИВКА НИКОЛИЋА

Још за живота дела Живка Николића су заташкавана, прећено му је да прекине са снимањем својих филмова, и о њему се, као уметнику, у Црној Гори никад није говорило пуно. Он се на такве нападе није претерано жалио. Његова девиза била је: сваки дан у којем човек ништа не ради у суштини је пропао. Ако уметник свакодневно не ствара, често је говорио, то је за њега ненадокнадиви губитак, пише Новифилмограф.

Оно што је Живка Николића као уметника импресионирало и давало му инспирацију, јесте бављење интимним делом бића, нечим што се крије дубоко у души појединца. Област психолошког тумачења драмских ликова била је његова секундарна раван, али неизоставна приликом тумачења овог редитеља. Његов однос према психолошком у филму, у карактеру неких јунака долази чак и до анималног.

У филму Смрт господина Голуже (1982), по истоименој књизи Бранимира Шћепановића, присутна је анализа паланачког духа и једне злобне гомиле, готово животињског понашања, која је наивног и простог, али племенитог човека са комплексом ниже вредности, бездушно гурнула у смрт.

Господин Голужа први пут креће на море, али је одсео у хотелу једног градића, јер су га у међувремену опљачкали. Голужа се сусреће са поквареном средином, пуном сплетки и интрига, разбојника, проститутки, злонамерних грађана који се распитују за разлог његове посете. Да би отклонио ту сумњичавост, он их убеђује да је дошао да изврши самоубиство. Тако постаје најпопуларнија личност у тој средини. Kако се радња одвија, Голужа све више схвата да не може да побегне од свог обећања које је дао злонамерним грађанима и долази у искушење да помисли да је тај тренутак изласка из анонимности вредан смрти. На крају, једини лик у филму који је показао људске особине, нашавши се у лавиринту из којег није било изласка, скаче са моста у хладну и мутну реку.

У филму Чудо невиђено (1984), локални моћник Шћепан пресељавањем језера у море жели да од обичног рибарског места направи плантажу памука. Уместо да исуши језеро, море преплављује цело место.

То је била и Николићева порука да црногорска јавност никада није осудила пропале пројекте својих политичара, што је наговестио и у документарном филму Биљег (1981). Становници тог мјеста су примитивни, заостали, завидни, пуни животињских страсти и порока, и долазак лепотице из Америке, коју глуми прелепа Савина Гершак, уноси потпуни немир. Једини лик који је током целог филма сталожен и правдољубив јесте Kарузо, син неморалног оца Макарија, и једини који не показује анимални порок према њој, али на крају постаје њен избор и вереник. На крају, на крвавој свадби гине заједно са осталим актерима, постајући тако колетарална штета агресивног и осветничког менталитета.

У филму Лепота порока (1986), оштрица сатире и хумора код Живка Николића долази до најјачег израза. Ђорђе је промискуитетна фигура и пробисвет, запослен на приморју, на развијању нудистичког туризма. Његови кумови, млади брачни пар, Лука и Јаглика, на позив долазе код Ђорђа, уз обећање да ће их обоје запослити.

Ту се суочавају са урбаном средином у којој постоје другачија правила. Помало због несрећних околности, а већим делом због охолости свог кума, Лука долази у непријатну ситуацију да његова жена одлази да ради као спремачица у нудистичку колонију. Јаглика тамо сРеће странце, брачни пар, са којима на крају завршава у љубавном загрљају. Своје грехе Јаглика Луки признаје након повратка у село. Уместо традиционалног, заосталог обичаја да муж маљем пресуди жени због преваре, Лука се одлучује на самоубиство.

У филму У име народа (1987) приказано је перманентно пропадање друштва које је огрезло у неморал, корупцију, особењаштво, хипокризију и политичку репресију. Локални моћници становницима индустријског града укидају буквално право на живот.

Службеници службе државне безбедности уливају страх у кости становницима сиромашног кварта, готово као нацистичке трупе за време Другог свјетског рата. Својим амбициозним ангажовањем око фабрике, директор, друг Тодор, замера се локалним моћницима који га директно са аеродрома после повратка са службеног пута из Kиншасе спроводе у затвор. Оклеветан, без оптужбе и осуде, и са одобравањем околине која све то мирно посматра и прећутно одобрава, Тодор постаје државни непријатељ број један. Таквој једној моћној машинерији која ни од чега не преза, једини се супротставља Милутин, Тодоров лични возач, становник сиромашног насеља. Самим чином непристајања и неприхватања тираде опаког Максима и његове дружине, Милутин постаје жртва, губи жену, посао и статус. Иако прилично чврст и решен да у тој борби истраје до краја, Милутин на крају филма, када држава ослободи Тодора, разоткрије неморал локалних моћника и похапси их, постаје заправо једини трагични јунак, издан од оних којима је желео да помогне. Тако је Николић у овом филму показао тоталну девастацију друштва у којем је одбијање компромиса са властима практично самоубиство.

У филму Искушавање ђавола (1989), у заостало црногорско село Змајевићима стиже писмо, у којем им син Микан из Америке поручује да му пронађу поштену жену. Змајевићи се одмах ангажују, више као знак да ће им будућа снаха родити мушког потомка, јер у комшијама Kрстовићима виде своје истребитеље.

Непријатељство између две завађене породице током целог филма расте. У суштини, у овом филму нема праведника, углавном изобличене фигуре и ликови заостали у сваком погледу. Суровост која је свеприсутна огледа се и у глави породице Змајевића али то је можда једини јунак код кога је присутна грижа савести због слања сина у Америку. Све против чега се целог живота борио, сада је његов животни парадокс. Видевши да син Микан постаје зет његовим највећим непријатељима и, на неки начин, тако прави компромис, спашавајући себи живот, Пуниша, глава Змајевића, не реагује, већ са сазнањем да је поражен одлази у смрт.

У овој анализи искључили смо хумор као највећу вредност Николићевих филмова, жигосање локалног примитивног становништва и исмејавање средине из које је Живко потицао, а што је био разлог да се од стране партијаша готово прогласи народним непријатељем. У први план ставили смо уздизање племенитости код посве обичних и простих људи, који су својом праведношћу, приликом сусрета са изобличеном и поквареном средином у којој се нису снашли, углавном трагично завршавали.