1.
Шетали смо улицом Dieselstraße
Смех Италијана и божур у саксијама
Швабама се некуда журило.
Ко каже да из мржње не ниче љубав
Дупла љубав
У троуглу исписанa.
Тада сам још више оћелавио.
Али срце ми је порасло. Чупави залисци.
На свакој комори по једна шишка.
Зато ми пуца пупољак на стиху
И расте ми и цури смола
И неће да пусти.
И неће да попусти.
И никад неће да сиђе.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
2.
Немају гробља ни споменике.
На свакој раскрсници биста
У част некогa врапца.
Сликају се туристи
Поред статуе непознате девојке.
У Шенџену и Фошану
Кинези и Корејанци
Кувају мајмунски мозак
И пију посластицу из цевчице.
Хладан је јул
Као мртвачница свежих болесника.
Ми смо Баварци
А они наши Македонци.
Али зато на свакој кући
По једна застава. Без звездица
На крововима. За сваки случај да се зна.
У инат грађанима света.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
3.
Италијан у пицерији оженио се Мароканком.
Отац му са акцентом Бранда
Из Кума.
Ринтала си у ресторану
А ја сам могао да месим пите
И пишем песме.
Нисам имао ништа.
Али имао сам велико срце –
Заклањало је сунце
Као оне ветрењаче што хватају небо.
Чему ли служе?
Није Војводина само равница
И не дува ветар само у Срему.
И није ми гроб у Кузмину.
Купала си ми ноге у Рајни.
Зато сам твоје табане
Ставио у уџбенике
На првој страни –
Кад студенти спремају испите
Да оперишу моје срце.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
4.
Голгота ме прогања.
Пилатова жена ме сања
И соли ми ране.
Кајафа се колебао
Да ли да ме убије.
Вараву су распели у мени,
Разбојника и сецикесу.
Ожиљци ми се цеде
И све бубри и расте
И неће да попусти
И неће да пусти
И никад неће да сиђе.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
5.
Руса нема, Бугара нема, Украјинаца нема.
Расне су теорије наше фантазмагорије.
Пуше наргиле црнци и Арапи
Не разумеју језик мој Хрвати
(Ни ја њихов).
Нека Мира обећава посао у Дувенбеку.
Све лудаци око мене.
Љубавник јој шеф треће смене,
Кажу нерадник и олош.
Једном човеку узели пасош
Сад им је слуга
Прети да их побије.
На крају једемо пљескавицу
На Тргу Мајке Терезе,
Овај убица и ја,
Са луком, купусом и укусом
Турчинових руку
Које није годинама прао.
Псује у имбису (на српском).
Некада је радио у Нишу
Бљувач ватре у циркусу.
Гњецаво је све овде.
Само ми је срце порасло
И уздигло се на небо.
Да попусти неће
И да пусти неће
И никад да сиђе.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
6.
И сви живе на фору
Као један азилант
Полу-Циганин, полу-Србин
А неће да буде ни једно ни друго.
Каже: Ницам Цлбин, јос мање Лом.
Швабе га мазе по дупету.
Нема овде оне старе: служимо народу!
И не живи се од памети.То је Тесла знао:
Напише стихове, Едисон украде са интернета
Мало преправи, преради, обради
И потпише их као своје.
Живи се од пројеката Уније
По ИПАП-у и Сорошу.
Курвањем се баве само Чехиње
(Цена–ситница)
И усамљени трансвестити
Чије услуге користе само мамини синови.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
7.
И каже Надежда:
Пиши о аутохтоним расама,
Оно што видиш на лицима
Пословних и сексуалних партнера.
Али ја на њима читам само смрт
И повраћам. И враћам се
Одакле сам дошао
Да ме Марија сахрани
Са возном картом за Амстердам.
У којем никад нисам био
А био сам близу
Две станице од Arnhaim Central.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
8.
И онда се срце умирило
И није ми се умирало:
Враћам се банкоматима у Србији.
Имају усне као Меланија Кнавс
(Удата Трамп)
Ситне и јебозовне.
Са тим новцем купио сам
Fahrkarten.
И млеко је процурило
Преко уста
И капље на дечје руке
И неће да стане
И неће да пусти
И неће да попусти.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
9.
Има једна будала, Скочајић,
Пише за Политику добре текстове.
Не жели да буде Србин.
То ић му је са мајчине стране,
Од пичић.
Радни наслов му је: Никада не устајем пре 12.
Ко не устане пре 12
Пропада му дан и живот.
Тако су нас училе бабе у социјализму.
А опет, пропало је све.
Сада нас подјебавају прекоокеански дрипци.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
10.
Неки Таталовић,
Полагао са мном за виљушкаристу, каже:
Дошла делегација, хоће да нам јебу жене.
А оне као и сваке гуске
Можда и нису хтеле
Него воле комплименте.
Што не питају за мужеве
Као и свако племе?
Касније се убио, тај Таталовић.
Скочио у плитак Ибар
И победио.
Није више излазио.
Нашли су га негде код ушћа
Са згрченом песницом
И кезом до увета.
А у песници ништа.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
11.
Убијали сте ми народ, каже Дитрих,
растројени власник овдашњих болница –
Serben sind Banditen, Eskimos alles gut!
Aussweiss, bitte! Докажи нам порекло!
Урла по мрачним ходницима.
Никад није био у Шумарицама.
Обојени возе аутобусе и скачу по акробатској жици
Пољаци крече олињале хаусторе.
До поноћи.
Ко први падне, одштета је мања него за кера.
Тресу нам се берзе и дрма нам се скела.
Долијали сте, фабрички мишеви!
Опет нико не жели да буде Србин.
И вуче ме јесен на дно.
Месец амбасада и лутања
Паковања и тумбања.
И неће да стане
И неће да престане
И неће да пусти
И неће да попусти.
Тако је, веруј ми, било у кавезу.
12.
Подгојени уштогљеници седе у студију
И палацају о миграционим политикама.
Ова слободна телевизија је зла
Колико и масна коса њеног власника.
Научили текстове напамет
Машу рукама као диригенти.
Тете из комшилука кажу да су слатки.
Сукња водитељке дело је свеопштег неукуса.
Прште угојени батаци
Као код баба из мог детињства.
Обавезујуће блеје наше су Библије
А апостоли европски комесари.
Вепрове ми постављају у кутије
Са семинара
Да гледам и да им се дивим.
Од пројеката да живим
Скачу ми на леђа и гуше ме пијавице
Наши су богови побегли из луднице.
Промиче Јеванђеље по Пентагону:
Земље Западног Балкана, Словени,
Регион, Исток, Оријент, Дивљаци...
Мир, мир, мир!
Да нико писнуо није!
Нико више не жели да буде Србин
Јер подсећа на срп
Са кога капају крвна зрнца
Осмог путника.
И опет се враћам и повраћам
И кашљем као Бранко
И излази нека слуз
И стихови ми бледе
И бљујем крв немоћних.
Само се Немачка, Француска, Енглеска
Изговарају правим именом.
Румунија – боранија.
И лутам и певам и урлам
И боле ме груди
И на њима нека кугла
Која расте и хоће да пукне
И неће да попусти
И неће да ме пусти
И диже се на небо
И неће да стане
И лети и крешти као сврака
А ја још увек жив.
Сад, кад су нас поцепали на сукрвице
Ништа нам друго, веруј ми,
Није остало
До овог ситног кавеза.
Нема коментара:
Постави коментар