„Идеалиста само може да помисли да овде има чисте воде."
О књизи Канализација ума, Николе Марића
Тешко је дати жанровску одредницу овом невеликом делу Николе Марића: филозофски трактат, есеј са расправом, мисаона приповетка, психолошки роман, алегоријско штиво, јер Канализација ума садржи елементе свега наведеног са својеврсним патосом и фикционалним фрагментима који никога не остављају равнодушним. Оно што прво пада у очи јесте, да је ова књига субверзивна у сваком смислу, како самим насловом, тако и својим садржајем који кида хијерархијски след. Још на почетку суочавамо се са типoлогиjом људске егзистенције, где започиње наративни ток са представом изопачених креaтура и где изградња овог посве необичног света започиње са типовима homo moralis-а, романтичарско непоправљивим духом и човеком мизантропом који je представа homo perpetuum mobile.
Канализација ума је закључана књига што јој даје посебну драж – неоптерећеност да се нижу одговори, већ постављају питања на која читалац сам, невезан букагијама свакодневице, може да даје одговоре, али истовремено и откључано, јер потенцијалном тумачу скида бреме са пера, јер преко ових типолошких претпоставки сам може да крене кроз фиктивну канализацију, а да се не огреши или не погреши пут лавиринта којим она иде.
Сам наслов кроз ову синтагму, која је у суштини парадоксална и оксиморонска, подиже адреналин и својеврсним и оригиналним приказом води нас кроз наративни ток, кроз канализацију ума, јер канализација као симбол смрада, тока и отицања људског и животињског баласта и ум као симбол блиставости, светла и белине спајају се у ток ништавила са малим изгледима да се појави трачак светлости на крају тунела. Ту упознајемо тип идеалисте, а само он, како каже један од актера у књизи, „може да помисли да овде има чисте воде".
На почетку књиге аутор вешто користи типолошки метод за препознавање људске егзистенције, али је можда и сам аутор прошао кроз све те фазе уобличавајући нам свет баласта и канализационог система. Дело је фрагментирано, са монолозима, дијалозима у свету утвара који су парадигма тог света: „Све што видиш, осећаш и радиш, све је плод отрова којима се храниш".
Путник који обитава у канализацији ума укљештен је између љубави и мржње, „тренутка који једино може бити вечан" и „једином одбраном од патње", али путник то само уочава као стереотипе затроване земље. Чак нам и без икаквог сакривања предочава песимистичким тоном да изласка из канализације нема и да су га измислили слабићи – непоправљиви утописти.
Симболички значај има и реченица „Свако има право да једе измет, јер свако има своју укус", односно свако има свој свет, колико људи – толико светова, што већ од хаотичног поретка прави неразрешиву енигму. Свет коцкарница, прљавих тоалета, запушених ве-це шоља, свет измета и прљавштине заточеник жели да претвори у свет атељеа. Уметник или изметник пита се он на једном месту.
Како је Небојша Васовић у једној својој књизи романтичарску епоху назвао поезијом изванумишта, тако је и овај свет Марићеве прозе свет изванумишта. А то фрагментарно, као рецимо поигравање речима светиња или свет-иња, симболично, алегоријско и метафорично поигравање са светом који је изокренут наглавачке не стоји само у равни са ничеовским, фројдовским или било којим другим схватањем, већ Никола Марић и кафкијанским референцама покушава да нам од оних разговора са утварама који подсећају на делове Процеса алегоријски представи вратаре канализационог система као и путнике из света Замка „Врховни мора да има свој рачун, свој начин вредновања, свој систем који можда и нема пуно додирних тачака са доктринама људи. И ништавило је део неке хијерархије." Или на тиранију избора, или слободу избора која није спорна у позоришном свету. Одабир је слободан, одабир занимања, кретања, улога и праваца, али у целој таквој демократској творевини, иако је креатура слободна да изабере све, једно не може, да буде човек, јер оног ко покушава да буде од свега тога помало назива сваштоједом – конзумација овог света, од свега по мало. Аутор као да је у овим реченицама написао Устав канализационом фиктивном свету или држави која почива на темељима решетки тог канализационог система.
Аутор нам гротескним паралелама описује свет који је необориво аутодеструктиван и кога би се гнушали и уништитељи када би били тога свесни и оснивачи религија који му дају смисао, или можда не би. Колико год се властодршци трудили да униште свет, они су шокирани пред „Творчевом креативном моћи", „јер све дисхармоније део су генијалне композиције", па нам аутор на духовити начин, попут Гогољевог озбиљно-смешног света, приказује изопачене елементе структуре и хармоније света и људи: „баш као кад вешт свирач клавира у току извођења ванвременог дела нагонски и тихо прдне".
Да ли је путник кроз устројство канализационог система на крају угледао свет белине или лудила отворивши очи или се пробудио у кавезу или на слободи? То је већ на читаоцима да одговоре на суштинско питање које поставља ова књига.
Једно је сигурно: одавно се на краљевачкој књижевној сцени није појавила овако занимљива књига, филозофско-психолошко дело, субверзивног типа, написано руком младог човека који јесте по занимању психолог, али и са констатацијом да је ово његова прва књига; веома вешто писана, без потраге за славом, хвалоспевима, богатом опремом и самохвалисањем, она је кренула на тај пут самоспознаје на онај начин када се писац измакне пред својим делом и остави читаоцима да уживају у свету који је аутор сам створио не би ли нам указао на суштину бављења писањем. То је потреба да се на посебан, естетски вреднован начин каже нешто о себи, свом виђењу света, свету који нас окружује и појавама које се не виде голим оком.
Иван Новчић
Нема коментара:
Постави коментар