САД КАД НАС ЈЕ СТИГЛО
Најновија песничка књига Ивана Новчића сведочи о стваралачком усавршавању основних поетичких ставова изнетих у претходној збирци. Док После потопа говори о различитим појавама у нашем друштву на критички начин, а често и са тоном јетке сатире, Галиција и друге шуме изоштрава фокус на две теме које се међусобно преплићу и условљавају једна другу, а то су: књижевност, а са њоме и актуелна поетска сцена; и искуство рата, о коме се у нашој књижевности врло ретко говори. Песнички лик и даље је огорчен и саркастичан, али сада критици друштва придодаје и искуства из сопствене прошлости. Иако им је речник непосредан и недвосмислен, нове песме имају нешто облије ивице. Дате су у много личнијем тону и говоре добрим делом о интимнијим, унутрашњим пределима.
Песме су настале из позиције (побуњеног) књижевника са маргине: „Ко си ти?“ / рече песникиња / на једној пригодној вечери / у част наших књига. /„Нико и ништа, / зато и јесам овде“, / одговорам јој знојав / од слузи сајамског ваздуха. Даље се овај положај преиспитује и на личном плану, али и на плану колектива. Згрожен моралним аспектом актуелне друштвене стварности, и оним како се та стварност приказује у књижевним делима, песник и не жели да заузме важније место у том систему незаслужених почасти. Он слика људе од важности, првенствено у културној јавности, доводећи у везу оне који су на власти и званичне књижевнике.
Сам наслов и структура појединих песама („Пролог“) директно упућује на Лирику Итаке, односно на стваралаштво Милоша Црњанског, и у том кључу је и треба читати – као песнички разговор са великим књижевником. Све алузије нису песничка поза, или неко литерарно надмудривање (њему је литерарност важна, али у другом смислу); он у стваралаштву Црњанског чита своју (и нашу) судбину. А ми Галицију и друге шуме можемо читати и као слику Итаке сто година од њеног првог објављивања, нарочито у деловима у којима говори у име своје генерације, годишта ‘72, „безбрадих натуршчика“ којих је највише страдало јер их је грађански рат затекао у служењу војног рока. Тиме се показује како је збирка песама од пре сто година актуелна и данас, а то много говори и о нашим великим уметницима, али и о судбини наше земље. За разлику од Првог светског рата, овај „наш“ рат, рат који смо ми доживели, или преживели, није ушао у антологије српске поезије („Српске антологије“), било да је приказан са осудом, било као афирмација, рецимо, епских вредности нашег наслеђа. Као да га није ни било.
Песме су настале из позиције (побуњеног) књижевника са маргине: „Ко си ти?“ / рече песникиња / на једној пригодној вечери / у част наших књига. /„Нико и ништа, / зато и јесам овде“, / одговорам јој знојав / од слузи сајамског ваздуха. Даље се овај положај преиспитује и на личном плану, али и на плану колектива. Згрожен моралним аспектом актуелне друштвене стварности, и оним како се та стварност приказује у књижевним делима, песник и не жели да заузме важније место у том систему незаслужених почасти. Он слика људе од важности, првенствено у културној јавности, доводећи у везу оне који су на власти и званичне књижевнике.
Сам наслов и структура појединих песама („Пролог“) директно упућује на Лирику Итаке, односно на стваралаштво Милоша Црњанског, и у том кључу је и треба читати – као песнички разговор са великим књижевником. Све алузије нису песничка поза, или неко литерарно надмудривање (њему је литерарност важна, али у другом смислу); он у стваралаштву Црњанског чита своју (и нашу) судбину. А ми Галицију и друге шуме можемо читати и као слику Итаке сто година од њеног првог објављивања, нарочито у деловима у којима говори у име своје генерације, годишта ‘72, „безбрадих натуршчика“ којих је највише страдало јер их је грађански рат затекао у служењу војног рока. Тиме се показује како је збирка песама од пре сто година актуелна и данас, а то много говори и о нашим великим уметницима, али и о судбини наше земље. За разлику од Првог светског рата, овај „наш“ рат, рат који смо ми доживели, или преживели, није ушао у антологије српске поезије („Српске антологије“), било да је приказан са осудом, било као афирмација, рецимо, епских вредности нашег наслеђа. Као да га није ни било.
Надежда Пурић Јовановић
https://www.krug.rs/vesti/kultura/5139-ivan-novcic-dobitnik-nagrade-srboljub-mitic.
htmlhttps://www.krug.rs/vesti/kultura/4713-promocija-knjige-pesama-galicija-i-druge-sume.html
