ДРУГО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ЕМИР КУСТУРИЦА: ПОЕТИКА ПОРИЦАЊА СМРТИ

Основна вредност књиге Ивана Новчића "Емир Кустурица: поетика порицања смрти" није само у поређењу великог српског редитеља са именима какви су Достојевски, Фелини, Маркес, Шагал или Андрић, већ у изазовима које његово дело нуди о трагању за основним егзистенцијалним, смисаоним и религијским питањима. Новчић Кустурицу не одмарава параметрима академске педантерије и типичног референтног оквира данашње помодне хуманистике, него са, понекад тек имплицитно, ауторима који су истраживали дубине људског духовног искуства, попут руских религијских философа. А пре свега, а то је оно најважније, он Кустурицу одмерава параметрима сопствених духовних и егзистенцијалних доживљаја, искустава и трагања и зато ова књига не мирише на кабинет ни на стару хартију него на - живи живот, што је већ сугерисано и у наслову. Тај живи живот, као и у великој руској традицији Достојевског и његових философских тумача, одише мирисима блата, крви и измета, али и опојним мирисима преображене твари, времена онога, које за сада само слутимо.  

Др Владимир Коларић    

ПЕСМЕ О КАВЕЗУ

https://www.youtube.com/watch?v=csFsNACKjbQ

PESME O KAVEZU

SITAN KAVEZ

СУМАТРАИСТИЧКЕ РЕФЕРЕНЦЕ ДРАГАНЕ КРАГУЉ

Пишући о филозофској димензији књижевних дела Милоша Црњанског, Никола Милошевић је напоменуо да се дела разликују по степену прозирности и на основу тежине дешифровања. Несумњиво је да Драгана Крагуљ баштини есенцију лирике Црњанског. Оно што је карактеристично за Кратки курс левитације, јесте истовремено укрштање два тока: неодољиве прозирности и укључене интелектуалности. Ту песникиња комуницира са биполарним читалаштвом: и са онима који разумеју њену интелектуалност и онима који немају искуства у читању поезије. Нпр. у песми „Мимикрија" не морате да будете добар познавалац Муракамијевих романа да бисте разумели песму, јер песникиња држи одстојање од непојамног заменивши га дубљим исказима, али и јасним поентирањем на крају песме.

Самим насловом збирке, аутор нас упућује на песничко левитирање које се протеже како преко филмског језика и мириса биоскопских дворана, које више не постоје, тако и преко дијалога са знаменитим личностима из историје, и на певање традицијски везано за српско песништво.

Подељена на две целине-мимикрије, збирка песама Кратки курс левитације има у основи суматраистички тематско-мотивски комплекс. Ту је најјасније постављена песма „Трешње", где се лирски субјект налази у улози чулних компоненти: „Ништа не могу да измислим/не могу ни да умислим/ни да мислим/ја само смирим дух/ у сјајну куглу се завучем/и клизнем низ обзор/кад се карусел заврти/нахрупе неке слике/неки мириси и звукови/нека сунчана јутра/и плавет нечујног мора". Поетски језик је укомпонован повременим реперкусијама које песмама дају ритмичност и боју. Живописним језиком песникиња потенцијалног читаоца суочава са потребом за нужном слободом коју често притискају окови свакодневице као у песми „Птица у биоскопу": „И осијећам да сам птица/мада тако не изгледам".

Песме из ове збирке не карактеришу иронични приступи ни ласцивне слике и бизарности (што јесте карактеристично за већину песника који обитавају савременом песничком сценом, желећи тако да избегну патетичност у својим стиховима), него се песникиња вешто одупире непопуларној патетици стојећи на самој њеној граници која увек прети у песмама које су тзв. љубавног садржаја. Нпр. у песми Једна пјесма с ледом: „Звала бих га/Чарли/наравно/да смо се само срели/и љутило би га то/знам/па би морао да се напије/и побјегне далеко/у трећу улицу/да се више никад не сретнемо/али би памтио мој глас/и то мазно Р усред имена". Са друге стране најјача  позиција ове збирке су дескриптивне песме у којима исијава хармоничност између лирског субјекта и објекта који је описан. Песме у којима се експлицитно појављују поетске слике, а које су у вези са водом (реке, мора, океани) представљају главну спону између прошлости и садашњости које песникиња спаја кроз низ етеричних песама („Мреже пуне блага", „Кратки курс левитације", „Прва јесења киша").

Са својом осмом збирком песама и квалитетом који је перманентан дужи временски период, Драгана Крагуљ потврђује своју агилност у стваралаштву и посвећеност поезији и стоји као један од посве необичних и оригиналних гласова на нашој песничкој сцени.

Иван Новчић

СТОПАЛА

Посматрам стопала свог сина.

Имају сличности

Са стопалима његовог деде и ујака.

Чланковита, заобљена, крупна.

Њихов пут

Не зависи много од мене.

Замишљам их у мојим чизмама

За један број веће

Које су одавно окачене о клин

Неподмазане и прашњаве

И најежим се нa трен.

Пожелим да су у некој лакој обући

Да не газе трнолика места

Да остану слободна и нежна

Као у овој топлој соби

Где је случајно једне ноћи

Заспао поред мене.

Фиктивни свет токова и отицања канализационог устројства

„Идеалиста само може да помисли да овде има чисте воде."

О књизи Канализација ума, Николе Марића

Тешко је дати жанровску одредницу овом невеликом делу Николе Марића: филозофски трактат, есеј са расправом, мисаона приповетка, психолошки роман, алегоријско штиво, јер Канализација ума садржи елементе свега наведеног са својеврсним патосом и фикционалним фрагментима који никога не остављају равнодушним. Оно што прво пада у очи јесте, да је ова књига субверзивна у сваком смислу, како самим насловом, тако и својим садржајем који кида хијерархијски след. Још на почетку суочавамо се са типoлогиjом људске егзистенције, где започиње наративни ток са представом изопачених креaтура и где изградња овог посве необичног света започиње са типовима homo moralis-а, романтичарско непоправљивим духом и човеком мизантропом који je представа homo perpetuum mobile.

Канализација ума је закључана књига што јој даје посебну драж – неоптерећеност да се нижу одговори, већ постављају питања на која читалац сам, невезан букагијама свакодневице, може да даје одговоре, али истовремено и откључано, јер потенцијалном тумачу скида бреме са пера, јер преко ових типолошких претпоставки сам може да крене кроз фиктивну канализацију, а да се не огреши или не погреши пут лавиринта којим она иде.

Сам наслов кроз ову синтагму, која је у суштини парадоксална и оксиморонска, подиже адреналин и својеврсним и оригиналним приказом води нас кроз наративни ток, кроз канализацију ума, јер канализација као симбол смрада, тока и отицања људског и животињског баласта и ум као симбол блиставости, светла и белине спајају се у ток ништавила са малим изгледима да се појави трачак светлости на крају тунела. Ту упознајемо тип идеалисте, а само он, како каже један од актера у књизи, „може да помисли да овде има чисте воде".

На почетку књиге аутор вешто користи типолошки метод за препознавање људске егзистенције, али је можда и сам аутор прошао кроз све те фазе уобличавајући нам свет баласта и канализационог система. Дело је фрагментирано, са монолозима, дијалозима у свету утвара који су парадигма тог света: „Све што видиш, осећаш и радиш, све је плод отрова којима се храниш".

Путник који обитава у канализацији ума укљештен је између љубави и мржње, „тренутка који једино може бити вечан" и „једином одбраном од патње", али путник то само уочава као стереотипе затроване земље. Чак нам и без икаквог сакривања предочава песимистичким тоном да изласка из канализације нема и да су га измислили слабићи – непоправљиви утописти.

Симболички значај има и реченица „Свако има право да једе измет, јер свако има своју укус", односно свако има свој свет, колико људи – толико светова, што већ од хаотичног поретка прави неразрешиву енигму. Свет коцкарница, прљавих тоалета, запушених ве-це шоља, свет измета и прљавштине заточеник жели да претвори у свет атељеа. Уметник или изметник пита се он на једном месту.

Како је Небојша Васовић у једној својој књизи романтичарску епоху назвао поезијом изванумишта, тако је и овај свет Марићеве прозе свет изванумишта. А то фрагментарно, као рецимо поигравање речима светиња или свет-иња, симболично, алегоријско и метафорично поигравање са светом који је изокренут наглавачке не стоји само у равни са ничеовским, фројдовским или било којим другим схватањем, већ Никола Марић и кафкијанским референцама покушава да нам од оних разговора са утварама који подсећају на делове Процеса алегоријски представи вратаре канализационог система као и путнике из света Замка „Врховни мора да има свој рачун, свој начин вредновања, свој систем који можда и нема пуно додирних тачака са доктринама људи. И ништавило је део неке хијерархије." Или на тиранију избора, или слободу избора која није спорна у позоришном свету. Одабир је слободан, одабир занимања, кретања, улога и праваца, али у целој таквој демократској творевини, иако је креатура слободна да изабере све, једно не може, да буде човек, јер оног ко покушава да буде од свега тога помало назива сваштоједом – конзумација овог света, од свега по мало. Аутор као да је у овим реченицама написао Устав канализационом фиктивном свету или држави која почива на темељима решетки тог канализационог система.

Аутор нам гротескним паралелама описује свет који је необориво аутодеструктиван и кога би се гнушали и уништитељи када би били тога свесни и оснивачи религија који му дају смисао, или можда не би. Колико год се властодршци трудили да униште свет, они су шокирани пред „Творчевом креативном моћи", „јер све дисхармоније део су генијалне композиције", па нам аутор на духовити начин, попут Гогољевог озбиљно-смешног света, приказује изопачене елементе структуре и хармоније света и људи: „баш као кад вешт свирач клавира у току извођења ванвременог дела нагонски и тихо прдне".

Да ли је путник кроз устројство канализационог система на крају угледао свет белине или лудила отворивши очи или се пробудио у кавезу или на слободи? То је већ на читаоцима да одговоре на суштинско питање које поставља ова књига.

Једно је сигурно: одавно се на краљевачкој књижевној сцени није појавила овако занимљива књига, филозофско-психолошко дело, субверзивног типа, написано руком младог човека који јесте по занимању психолог, али и са констатацијом да је ово његова прва књига; веома вешто писана, без потраге за славом, хвалоспевима, богатом опремом и самохвалисањем, она је кренула на тај пут самоспознаје на онај начин када се писац измакне пред својим делом и остави читаоцима да уживају у свету који је аутор сам створио не би ли нам указао на суштину бављења писањем. То је потреба да се на посебан, естетски вреднован начин каже нешто о себи, свом виђењу света, свету који нас окружује и појавама које се не виде голим оком.

Иван Новчић

ХОЛИВУДИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ

Читави серијали из Вијетнамског рата, који је познат по агресији најмоћније земље према једној од најсиромашнијих, преко неке друге естетске димензије, имају задатак да представе мучеништво америчких војника и трагедију једне генерације. 

Никада нећете видети филм који долази из Холивуда, а који описује слободарски дух Вијетконговаца. Политички обрачуни унутар Америке су једно, и они су идеализовани, а слика о онима које су прашили напалм бомбама је увек иста. Они су увек мали, ружни, зрикави и смушени, док је амерички војник савршени бели човек који није крив што се ту нашао. Он и поред тога никада неће довести у питање да ли воли своју земљу, па и по цену живота.

Када се врши преиспитивање америчких злочина, прави пример је филм Жртве рата у коме се открива бруталност америчких војника, али се у центар збивања поставља хуманост једног од њих који је опет оним мајсторским обрасцем Холивуда парадигма америчког војника. И често у улози бруталника наступају ликови који имају презимена: Перез, Гонзалес или Санчез. 

Са друге стране, и поред великог отпора, филм се завршава тако што злочинци доспевају до суда, што би требало да нас убеди у правичност америчке цивилизације. Реалност је сасвим другачија. За 70 интервенција америчке војске, након 2. Светског рата, нико никада није завршио на стубу правде.

Колико год изгледало чудно, да Холивуд својим мајсторским преобликовањем реалности преко позадинских слојева изграђује парадигму друштва која је заснована на објективном виђењу света, нема државе у којој није холивудизација културе посејала своје семе.

Рамбо је на почетку серијала жртва америчког система, јунак кога прогоне као животињу, али касније он завршава као спасилац света од опаких руских тенкова. У једном делу из тог серијала Рамбо спашава америчке држављане тако што брутално убија зликовце из Бурме. Као оправдање за такав чин, он им објашњава њихову суровост и представља их као парадигму за негативце. И поред тога, они се буне против Рамба, јер не могу да прихвате насиље и убиство. Све ово се чита као парадигма америчког белог поштеног и цивилизованог човека. 

На сличан начин почиње и серијал о Рокију, као човеку коме се остварује амерички сан, упорношћу, љубављу према ближњима и беспрекорној вољи да оствари циљ. Касније, он завршава као усамљени осветник и покорава цео Совјетски савез.

Све то може да се тумачи као последица вишедеценијског хладног рата, а филмови такве врсте као производ антагонизма према конкурентима у освајању света.

Дакле, иако је Холивуд рај за слободу уметничког изражавања, он је успоставио парадигму о белом америчком човеку, савршеној цивилизацији, савршеној породици, потрошачком друштву и њиховој праведности. 

Та холивудизација културе на нашим просторима виђена је у филму Анџелине Џоли и готово да је расистичка. У једном филму рат у Југославији почиње у Сарајеву убиством хрватског свата од стране Србина. 

У недавној кампањи за председника Америке, читаве колоне Хилари Клинтон обрушиле су се на лик Меланије Трамп, на њену обнаженост, плагијаторство у говорима и тај варалачки поступак представили као нешто што долази из спољашњег света, у овом случају из словенске културе. 

То што смо пре тога видели како се Хилари Клинтон радује черечењу Гадафија и нечијој смрти као да многе није потресло. Нарочито демократе.

 Али, пре тога је успостављена једнакост између Хитлера и Гадафија, опет холивудизацијом културе, па отуда и не чуди ова саблазан.

ОД ГУТЕНБЕРГА ДО БИЛА ГЕЈТСА

Отварање сајтова, блогова и осталих приступачних савремених технологија са презентацијом сопственог стваралаштва, може да представља неваспитано себељубље, али истовремено указује на значај интернета као појаве. 

Стварање је изузетан и ванредан чин који захтева присуство анонимости и одсуство естраде, самоћу и отуђеност, али завршна фаза сваког стваралаштва јесте путовање текста или књиге у руке читалаца. Такву потребу, која није превасходно нужна, осећа сваки стваралац.

С обзиром на језиво-одратно стање у издаваштву, где су пре свега песници омаловажавани, потцењени и третирани као књижевни баласт, многи остракирани и одстрањени својим неучешћем у клановско-шићарџијским пословним јединицама које сисају новац из буџетских фондова, а њихови радови евентуално се не уклапају у застарели дискурс летећих уредника, доступност ваших радова може да буде од користи и значаја што нисмо имали пре, рецимо, педесет година.

Ако сте у могућности да у штампаним примерцима ваше стваралаштво прочита неколико стотина читалаца, интернет даје могућност да ваше стварање погледа и више хиљада људи. И то је сасвим довољно, када је у питању завршна фаза стваралаштва коју смо поменули, време када текстови више нису само ваши, већ проналазе пут до истих или другачијих сензибилитета.

САН МРТВОГ ПЕСНИКА

Сан сваког песника је да постане уредник

да рукописи зависе од њега

да књиге миришу на њега

да он мирише на стограмски папир

нових бестселера.

Сан сваког песника је да постане

директор

да чистачице зависе од њега

да књиговође зависе од њега

да он зависи од капљица зноја

фабричких лузера.

А сан мртвог песника је

да у неком туђинском кварту

гладује са својом женом

која крпи луткице

и бар једном месечно се јавља 

у уред за странце

да га подсети да је нико и ништа.